Preturajući po starim stvarima naleteh na nerazvijen film uredno spakovan u beloj fabričkoj kutiji. Ako me sećanje ne vara, zadnji film sam ispucao pre oko deset godina a možda i koju godinu više. To je bilo vreme kad su mi deca bila baš mala i onako sav pun znatiželje šta li je na njemu, zapucam do lokalne fotografske radnje. Tu me sačekao hladan tuš.

- Dobar dan. Hteo bih da razvijem film. Star je prilično, nekako sam zaboravio na njega.
- U, pa znate, mi više ne razvijamo filmove. Radimo fotografije samo sa digitalnih formata.
- Kako, bre, ne razvijate više ove filmove?
- Ne. Već od letos. Pre toga smo za godinu dana imali jedva deset filmova da razvijemo. Oprema i njeno održavanje koštaju a broj filmova koje smo razvili jednostavno ne pokrivaju troškove.
- Pa da probam kod ovih u susednom mestu?
- To je isto naša firma. U celom kraju niko više ne razvija filmove.

Gledam devojku preko pulta. Kako da joj kažem da u vezi konačnog odlaska filmova u Večna Lovišta imam prekid filma.I to 35-milimetarskog. Nekako sa prvim digitalnim fotoaparatima sam polako prestao da kupujem filmove i moj Olimpus je završio okačen o klinu a da ja to nisam ni primetio. U međuvremenu su se izmenjali digitalni fotoaparati, nasnimalo se na hiljade slika, što fotoaparatom, što telefonom ali ja nisam uradio NI JEDNU JEDINU fotografiju.

- Ništa... Gde ima najbliži koji to radi?
- Na Banovom Brdu bi trebalo da radi **** pa probajte kod njih.

Dok sam izlazio iz radnje imao sam osećaj da me gleda kao Poslednjeg Mohikanca. Vervatno je verovala da joj više niko neće doći sa nerazvijenim filmom, kad ono, međutim... Došao sam pravo kući da pregledam po nekim kutijama i vidim da nije ostao možda još koji nerazvijen film. Da ne bude kad ga eventualno nadjem da u celom Beogradu filmove razvijaju samo restauratori.

Sledeća stanica je dotična radnja na Brdu, gde me devojka pogleda sa blagim osmehom. Da, zamisli, imam nerazvijen film. Mož' misliti...

Preturajući po starim kutijama punim slika nisam mogao da se otmem utisku koliko je zamrznutih života u vremenu. Mnogo dragih uspomena. Na mnogim slikama meni dragi ljudi kojih više nema. Tada nasmejani, srećni, puni života. Bukvalno horonološki, kako se odrastalo. I odjednom, presek. Slika u zadnjih desetak godina tek po koja i to uglavnom sa nekih svečanih prilika. Nema onih posebnih, spontanih. One kad se ne namestaš, već ispadnu onako neposredne. Prave. Ma, imam ja još tih slika. Ali u tom prokletom digitalnom formatu, na hardu, na diskovima, u oblacima. Ali nemam na papiru. Fotografije vremenom žute, stare. Kao i mi. Digitalne ne. Ali kod digitalnih ima jedan problem. Jedan nezgodan nestanak struje, strujni udar ili slično i deset godina uspomena je kaput. Nema. Nada. Ništa. Nema ni nula, ni jedinica.

*huuuh* (uzdah)
Trebalo bi uraditi neku. Trebalo bi preturiti po hardu i diskovima i od tih nekoliko hiljada uraditi... nekoliko hiljada...